Cemu ovo?
Pocinjem ovaj blog kao svoju terapiju. Poludecu ako to ne uradim. Moja najveca ljubav me je ostavila. Ne kazem "ljubav mog zivota" iako se tako osecam, jer imam samo 19 godina i zaista se nadam da cu je tek naci. However, trenutno sam u totalnoj depresiji. Zapravo u depresiji sam iznutra, dok spolja izgledam sasvim ok. To mu dodje neki vid mog pokusaja da zadrzim svoje mentalno zdravlje.
Prijatelji u ovim situacijama odmazu. Tacnije pomazu privremeno,njihova podrska i pokusaji da te nasmeju i oraspoloze su super,ne shvatite me pogresno. Ali sta se desi kada dodjem kuci i ostanem potpuno sama? Reci cu vam sta se desi. Placem kao kisa i pitam se u sebi 9856788765 puta "zasto ja,zasto se to desilo,do pre par sati si mi pricao da me volis". E pa saberi se devojko,nije ljubav sve u vezi. I to tek sada shvatam.
Posle 6 godina beskrajne srece,zivota iz bajke, zadesila me je tolika tuga da jedva lezem u krevet, a jos teze ustajem iz njega jer ne zelim da se oprostim od svojih snova. U tim snovima ja sam jos uvek njegova "cuci", pricamo telefonom, setamo, dogovaramo se gde cemo za Novu godinu. I onda se probudim za fax i shvatim da sam sve sanjala i da nista od toga nije stvarno. Obicno su moji snovi bili samo repriza onoga sto se vec odigralo,nekog naseg razgovora,dogovora,putovanja… Sada su to samo pusta mastanja.
Da stvar bude gora,izjeda me krivica. Zato sto smo mnogo manje vremena provodili zajedno od kad sam posla na fakultet. Zato sto smo se upravljali prema mojim obavezama i ucenju. Zato sto kad god me je pozvao da nesto radimo ja sam morala da ucim i dogovarala neko vreme kada JA mogu. Zato sto sam se uspavala te zadnje veceri kada smo trebali da gledamo film. Zato sto nisam htela da se probudim kada me je molio da ustanem. Zato sto sam izletela iz stana kada je hteo da popricamo. I zato sto je njega sada bas briga za mene i sto je okrenuo novi list. A ja ne mogu da se pomirim sa tim da sada trebam sama da idem kroz zivot. Bez njega. Bez mog jedinog oslonca.
I zato pisem ovaj blog.Da pobegnem od njega, da pobegnem od sebe. Da napisem stvari koje ne mogu da izgovorim na glas. Da se spasem.
Mnogi su tako počeli, brzo ćeš ih ovde prepoznati, pa su se sredili i nastavili okretanjem novog lista. Kad podeliš tugu, lakše je.
Autor sanjarenja56 — 26 Nov 2011, 06:56
Da nisam ovo, da nisam ono, da nisam.... Mislim da je to površina, razlozi se nalaze dublje. Možda je osetio da je suviše mlad za nešto dugo i ozbiljno, možda je poželeo da "živi", možda je.... Uči ti, završi fakultet, ne odustaj od fakulteta ni zbog jednog muškarca, i čekaj novu ljubav.
Autor biljanak — 26 Nov 2011, 12:49
Ljubav je samo jedna stavka u zivotu, a ne citav zivot. Posveti se ostalim aspektima a ljubav ce doci sama, onda kad se najmanje nadas.
Autor spinner — 26 Nov 2011, 13:12
Pre svegam,dobrodosla...na pravom si mestu.
I nisi jedina...tvoja je prica ispricana ovde vec mnogo puta,uvek sa istim zapletom,ali sa razlicitim glumcima.
Znam da ti je sada tesko,ali ovo je samo jedan mali stepenik na predivnoj gradjevini tvoga zivota.
Jos te mnogo ljubavi ceka,dok ne dorastes do one najlepse.
Jedino sto ti sada mogu reci je da udahnes duboko i sanjaris...sve ce to proci.
A bilo bi lepo da odmah shvatis da je ljubav uvek lepa...jedino sto je kvari jeste nasa zelja da za posedovanjem i za vecnoscu.
Nemamo pravo ni na koga...
Pozdrav!
Autor stepskivuk — 26 Nov 2011, 15:20